Indig0kid.

Gitara je u moj život ušla bez plana. Moj brat je išao na časove kod čika Novice, profesora književnosti i čoveka koga pamtim kao izuzetnog muzičkog učitelja. Gledao sam kako pokazuje mom bratu šta da svira, uzeo gitaru koja je bila pored i pokušao da ponovim. Imao sam jako vizuelno pamćenje: prsti su morali da vežbaju, ali sam brzo povezivao ono što vidim sa onim što treba da odsviram.

Kada su roditelji kupili gitaru za brata, ja sam je praktično prisvojio. On je više voleo računare, video i fotografiju, a ja sam imao strpljenja da sedim i sviram. U početku sam učio za sebe, najviše zbog EKV-a i Milana Mladenovića. Želeo sam da sviram i pevam kao on.

Kao klinac sam bio stidljiv, ali sam sa bliskim društvom bio sasvim drugačiji: maštar, istraživač i zabavljač. Kada su me zvali da sviram na školskim priredbama, imao sam ogromnu tremu. Ipak sam izlazio pred ljude. Čim bih počeo da sviram, osećao sam se sigurno.

Kasnije su došli samostalni nastupi, svirke sa drugom Aleksandrom Dimitrijevićem i bend. Sviranje mi je donosilo veliku euforiju. Postojao je i naš mali ritual: posle izlaska odlazili bismo kod mene po gitaru i nastavili druženje uz muziku. Kod kuće sam, uz gitaru, istraživao i sve moguće programe za računar.

Prijatelji me znaju kao Vuleta, Vukašina, Vukmija, Vulenca, Vuea — nadimaka ima dosta. Priča o imenu Indig0kid počela je jednom šalom u Vlasotincu. Stariji čovek mi je rekao: „Ti si indigo.“ Zbunio sam se, a on je objasnio da sam isti moj otac Bratislav, kao da me je preslikao preko indiga.

Drugari su to zapamtili i šalili se, pa sam iz šale u igrama počeo da koristim ime indig000. Iz te priče došlo je i moje umetničko ime. Danas Indig0kid volim kao svoj brend — ime pod kojim povezujem ono što stvaram.

Uz Block Out, Nikolu Vranjkovića i Mitu počeo sam da pišem svoje tekstove. Fascinirali su me tonovi i reči. Pisao sam o ljubavi, prolaznosti i unutrašnjem svetu. Danas sve više razumem književnost i moć jedne rečenice da opiše ili probudi emociju.

Radio sam u FL Studiju, svirao i pravio muziku, a brat Đole mi je kasnije pokazao Suno. Danas često krenem od melodije koju odsviram na gitari ili onlajn klaviru. Napravim atmosferu, unesem melodiju u Suno i opišem pravac koji želim: industrial rock, alternative, electronic chill ili nešto drugo. Onda dva–tri sata biram i doterujem dok ne dođem do zvuka koji tražim.

Zvuk mora da me vozi. Ako toga nema, osećam da je melodija prazna. Kada me muzika pokrene, počnem da pevušim i reči dolaze uz nju. Najpre pronađem refren, pa gradim strofe, reč po reč. Pišem sam i iz sebe. Kada zapnem, sa ChatGPT-em razmatram ideje i pravac pesme, kao sa muzičkim asistentom i sagovornikom. Povremeno uzmem ili preradim njegov predlog; postoje i retke pesme u kojima je napisao veći deo teksta, uz moje izmene.

Osećajan sam, radoznao, svojeglav i pun suprotnosti. Mogu da budem miran i u svom svetu, a sa svojim ljudima luckast i pun energije. Kod ljudi cenim iskrenost i sposobnost da stvarno saslušaju. Posebno mi znače prijatelji iz detinjstva sa kojima sam i danas blizak.

Kod kuće mi je lepo: tu su muzika, gitara, računari i prostor za istraživanje. Volim i izlaske i druženje, mada izlazim ređe nego ranije. Sport je takođe veliki deo mog života — tenis, košarka, fudbal. Završio sam Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu i kratko radio kao teniski trener.

Danas učim programiranje na IT akademiji, na smeru Microsoft Development. Uz muziku me zanimaju 3D modelovanje i stvaranje kroz tehnologiju. Želim da pravim zanimljive igre za decu, pišem dečje priče i jednog dana objavim knjigu.

Umetnost mi daje smisao, radost, energiju i želju da nastavim da radim. Kroz stvaranje bolje upoznajem sebe. Želim da ljudi u mojoj muzici osete iskrenost, nešto novo i lepo, i deo onoga što ja osećam dok stvaram.

Eksperimentišem iako nije sve savršeno, a ipak težim tome da bude što bolje. Prija mi da podelim nešto što smatram stvarno lepim. Želim da zarađujem od poštenog rada i kvalitetnog sadržaja — da ono što pravim ima težinu, a ne da nastaje tek tako, radi para.